Govor u svlačionici u dečjem fudbalu: šta reći pre utakmice (i šta prećutati)

Pet minuta do početnog zvižduka, desetoro uzbuđene dece u svlačionici, a ti ne znaš šta da kažeš. Počneš: „Momci, danas se računa. Dajte sve od sebe, ostanite koncentrisani.“ Deca klimaju glavom. Trideset sekundi kasnije istrče napolje, a ti se pitaš: da li je to iko uopšte čuo?

Verovatno nije. Ne zato što deca nisu pažljiva, već zato što si rekao pogrešnu stvar.

Zašto „Dajte sve od sebe“ kod U10 deluje suprotno

Fraze poput „koncentracija“, „dajte sve od sebe“ ili „hoćemo da pobedimo“ nisu motivacija, one su šum. Deca od osam do deset godina ne obrađuju apstraktne poruke na isti način kao tinejdžeri ili odrasli. Ne mogu da „uključe“ koncentraciju, jer im za to nedostaje alat.

Još gore: rečenice poput „Danas ne smemo da izgubimo“ ili „Protivnik je dobar, morate stvarno da se potrudite“ stvaraju pritisak koji se odmah vidi u igri. Ukočeni pasovi, stidljivi dueli, panični pogledi ka klupi.

Taj refleks često dolazi iz sopstvenog sportskog iskustva. Kad si ti igrao kao tinejdžer ili odrastao igrač, takve rečenice su možda delovale. Kod U10, na prvom turniru u godini, ne deluju.

Šta deci pred početak utakmice stvarno treba

Deca U10 dolaze na turnir sa pomešanim osećanjima: radost, uzbuđenje, možda i malo straha. Ono što iz te mešavine treba da izvuku nije motivacija, motivisana su ionako. Treba im osećaj da je u redu ovako kako jeste.

Tri osnovne potrebe pred početak utakmice dolaze na prvo mesto:

Character, četvrto „C“, gradi se kroz sezonu, a ne u poslednja dva minuta pred utakmicu; ono pripada svakodnevnom treningu, a ne govoru u svlačionici.

Jedna rečenica koja pogađa sve tri potrebe: „Poslednjih sedmica ste trenirali. Znate svoje pozicije. Danas je poenta da zajedno igramo fudbal, a to je zabavno.“

Bez rezultata. Bez očekivanja. Bez pritiska. Uspešne sportske karijere počinju zabavom, druženjem i dozvolom za igru, a ne pritiskom rezultata. Ko decu prerano veže za rezultate, rizikuje stres, strah i odustajanje od sporta. „Danas smeš da igraš fudbal“ zato nije meka pedagogija, već dugoročno čvršća trenerska odluka.

Šema: 2 minuta, tri tačke

Dobar govor u svlačionici za U10 traje najviše dva minuta. Ne zato što nemaš vremena, već zato što ti više vremena ništa ne donosi. Posle dva minuta pažnje više nema, bez obzira na to koliko dobro govoriš. Priručnik za trenere nemačkog saveza DFB za uzraste od U6 do U13 to kaže direktno: „Pored terena trener je miran i uzdržan. Motivacija da, ali bez…“ Isto važi za svlačionicu: kratko, mirno, konkretno.

Tri tačke su dovoljne:

1. Osvrt (10–15 sekundi) Nešto konkretno sa treninga ili sa prošle utakmice. Ne „dobro smo trenirali“, već: „Prošli put ste super brzo prelazili iz odbrane u napad, to hoćemo danas ponovo da vidimo.“

2. Zadatak (20–30 sekundi) Jedan jedini, konkretan zadatak primeren uzrastu. Ne „igrajte dobro“, već: „Kad imaš loptu, prvo pogledaj levo i desno, pa tek onda dodaj.“ To je autonomy-supportive coaching, rad koji podržava autonomiju igrača: igraču daješ da nešto opazi ili odluči, umesto da mu propisuješ rezultat. Ko tako vodi ekipu, daje deci kontrolu nad sopstvenom igrom, a to merljivo deluje bolje od „dajte sve od sebe“.

3. Podsticaj (5–10 sekundi) Bez rezultata, bez pritiska, samo kratak signal: „A sad uradite ono što znate. Radujem se.“

Gotovo. Zatim ritual, pa napolje.

Konkretne rečenice za dve situacije

Pred prvu utakmicu na turniru

„Trenirali ste, poznajete se. I protivnik je trenirao, i on je nervozan. Vaš zadatak za prva dva minuta: ulazite u duele, čak i kad niste sigurni da ćete ih dobiti. Tako ćete uhvatiti ritam. I zapamtite: trema je u redu, i ja je znam.“

Zatim kratka pauza.

„Na tri, svi zajedno.“

Posle poraza u grupi

„Ta utakmica je gotova, ona se više ne računa. Borili ste se. Jedna stvar za sledeću utakmicu: gubimo previše lopti u sredini terena jer prebrzo igramo napred. Sledeća utakmica: prvo sačuvaj loptu, pa onda gledaj. To je sve što menjamo.“

Kratka pauza, kontakt očima.

„Opet isto pitanje: da li vam se igra? Dobro. Onda idemo.“

Bez dugog vraćanja na izgubljenu utakmicu. Bez drame. Bez poređenja sa protivnikom.

Šta izostavljaš

Neke stvari zvuče razumno, ali štete više nego što koriste:

Taktička uputstva u svlačionici: promene sistema, rotacije pozicija, okidači za presing; to pripada treningu, a ne poslednja dva minuta pred početak utakmice. Ono što deca sada još ne znaju, neće naučiti ni za dva minuta.

Ciljevi vezani za rezultat: „Moramo da pobedimo“, „Ovo je utakmica koja se računa“, „Nerešeno nije dovoljno.“ Sve što rezultat stavlja u prvi plan stvara strah od neuspeha.

Poređenja sa protivnikom: „Oni su dobri, morate da pazite“ je otrov. „Mogu se pobediti, vi ste bolji“ je laž ako to ne znaš. Nijedna od tih rečenica ne pomaže.

Motivaciono pitanje: „Hoćete li da pobedite?“ Svi kažu da, niko ne zna zašto. Bolje konkretno pitanje: „Koji je vaš zadatak za prva dva minuta?“

I jedan psihološki detalj o tremi: smirivanje („opusti se“) merljivo deluje lošije od preformulisanja („trema znači da ti je to važno“). Posmatrati tremu kao informaciju, a ne kao pretnju, to je konkretna poluga. U modelu 5C ta sposobnost se zove Control: ponašanje koje se može opaziti i koje trener može aktivno da podstiče.

Završni ritual

Kratak ritual na kraju govora važniji je od samog sadržaja govora. Označava prelaz sa priče na igru, jasnu granicu koju deca dobro prihvataju.

Najjednostavniji ritual ne traži nikakvu pripremu:

Sve ruke jedna preko druge u sredinu. Ti kažeš: „Na tri.“ Ekipa broji: „Jedan, dva, tri, ekipa!“ Onda napolje.

To traje 15 sekundi. I deluje na prvom turniru isto kao na tridesetom, jer ne traži reči koje moraš da smišljaš. Deca ga znaju, izvedu ga i onda potrče.

Ako sa svojom ekipom hoćeš da razviješ sopstveni ritual, izgradi ga na treningu, a ne na dan turnira. Uvođenje novog rituala u uslovima takmičenja skoro uvek donosi nemir.

Spreman na turnir

Govor je mali deo pripreme za turnir. Ono što dolazi pre njega jednako odlučuje o tome koliko su tvoja deca mirna i spremna u svlačionici: strukturisano zagrevanje, jasne pozicije, unapred dogovorena minutaža. Ceo plan, od četiri sedmice pre turnira do povratka kući, naći ćeš u članku Priprema ekipe za turnir. A da nemir uopšte ne dođe spolja, pomaže članak Zahtevni roditelji u dečjem fudbalu sa roditeljskim sastankom i gotovim rečenicama za sukobe.

Izvori

• Newman, J. et al. (2026): Winning Beyond the Game — Findings from the Million Coaches Challenge Implementation Study. American Institutes for Research. Autonomy-supportive coaching (mogućnost izbora, podsticanje odluka, uvažavanje igračeve perspektive) povezan je sa većom doživljenom samokontrolom (perceived self-control) kod mladih sportista (Fawver et al. 2020; Riley et al. 2017).
• Côté, J. i Gilbert, W. (2009) i Müjdeci, İ. et al. (2026): Coaching effectiveness in competitive youth contact sports and martial arts. Frontiers in Psychology 16. Model 4C (Competence, Confidence, Connection, Character) kao empirijski potvrđen okvir za efikasnost trenera u sportu mladih.
• Ashdown, B. et al. (2026): Observable mental-toughness behaviours in youth football. European Journal of Physical Education and Sport Science. Konstrukt 5C (Confidence, Control, Concentration, Commitment, Communication); regulacija uzbuđenja kao vidljiva veština iz oblasti Control.
• Andronikos, G. et al. (2026): A Qualitative Investigation of Successful Junior-to-Senior Transitions in Elite Athletes. Athens Journal of Sports 13(1). Vrhunski sportisti ulazak u sport objašnjavaju zabavom, druženjem i dozvolom za igru; prerani pritisak rezultata povezan je sa stresom, strahom i odustajanjem (Rees et al. 2016).
• DFB (Nemački fudbalski savez): Tipps für Bambini, F-, E- und D-Jugend (Münchener Fußballschule, priručnik za trenere DFB-a, na nemačkom). „Pored terena trener je miran i uzdržan. Motivacija da, ali bez…“ i „bez dugih objašnjenja“.

Pročitaj još

• Motivaciona klima: pobeđivati ili razvijati?: zašto klima na treningu odlučuje o razvoju.